3. Čudo u Travniku
NOVI PASTRMSKI REVIR
Na većini pastrmskih voda juli i avgust se smatraju posnim mjesecima, jer se aktivnost riba svodi na par sati neposredno prije i poslije svanuća, te na suton i mrak. Upravo radi toga, mnoge neupućene će začuditi da je ovogodišnja sezona mušičarenja na rijeci Lašvi u Travniku (poseban revir) otvorena 19. jula. Kažem neupućene, jer je svima koji su ranije dolazili na ove terene dobro poznato da su upravo juli i avgust najproduktivniji mjeseci za mušičarenje – i to u pola dana i po najjačem suncu !?
Tog 19. jula, moj drug i odskora zagriženi mušičar Nikola Majski iz Novog Sada i ja, obreli smo se u drevnom Travniku kod našeg, za šalu vječno raspoloženog domaćina Nazifa Fetahovića – Suzija. Nakon obavezne jutarnje kafe i bureka u Suzijevoj radnji »Saher«, otišli smo do Lašve. Društvo nam je pravio i Ćata iz Zenice, živa legenda bosansko-hercegovačkog ribolova, kojeg nikako da »prešaltamo« na mušice »Man` se bolan tog kanđijanja. Još ću nekom oko izbit`. Plovak i varalica su zakon.«
Kraj Lašve je već počelo veselje. U kotliću je krčkao ljuti teleći paprikaš, a na ražnju se okretalo ono pravo vlašićko jagnje. Hladnog piva i viljamovke u izobilju. Došli ljudi iz Sarajeva, Novog Sada, Banja Luke, Zenice...
Ipak odlučimo da odložimo gastronomska zadovoljstva, jer su oblačno vrijeme i vidna aktivnost pastrmke obećavali dobar mušičarski provod.
VIŠE RIBE NEGO VODE
Odlučim se za lov površinskom mušicom, jer sam vidio da pastrmka intezivno kupi male dvokrilce – midževe. U kolekciji sam imao samo tri kreacije Brune Lozančića, koje su po svojoj veličini (br. 18) i formi (prljavo sive ili maslinasto-žute sa rijetko namotanim nožicama i diskretno dabiranim tijelom) sasvim odgovarale lašvanskoj pastrmci u julu i avgustu.
Osim veličine i forme mušice, na Lašvi je u ovo doba godine od presudnog značaja prezentacija. Voda je na većini lokacija dosta spora, što ribi daje mogućnost da lako uoči sve nepravilnosti, kako u pogledu izbora mušice, tako i u načinu njenog vođenja. Zato najbolje rezultate daje lov na »viđeno« uz poštovanje principa da svaka riba predstavlja jedan mali mušičarski »projekat«. Bez obzira koliko riba na jednom uskom lokalitetu istovremeno kupi sa površine, uvijek se valja opredijeliti za jednu od njih – recimo, onu najveću. Druge vas u tom momentu uopšte ne zanimaju.
Idealan izbačaj podrazumijeva da mušica lagano padne na površinu na nekih tridesetak centimetara od ribe, što ribi daje nedovoljno vremena da uoči prevaru, a opet dovoljno vremena da se ustremi na površinu i proguta mamac. Bilo bi idealno da se na kraju vašeg predveza nalazi oko pola metra nekog kvalitetnog fluorokarbona od 0,10 mm prečnika, međutim, s obzirom da većina ribara ne koristi meredov, a ribu valja dizati sa zida uvis i preko dva metra, svi stavljaju na kraju predvez prečnika 0,14, pa čak i 0,16 mm, što bitno umanjuje šanse za pravilnu prezentaciju mušice. Zato mislim da bi ljudi iz uprave revira pod hitno trebali da uvedu sljedeća pravila:
1. obavezna upotreba meredova, dužine preko 2 metra
2. zabrana korištenja udica sa povratnim jezičkom
I pored svih problema u pogledu prisiljenosti na upotrebu debelog predveza, te nodovoljnog izbora sitnih mušica, taj dan sam uhvatio bezobrazno veliki broj riba (brojao do pedeset, pa se umorio), tako da me oko 16 časova iskreno obradovao poziv da se obustavi ribolov i ode na druženje, uz dobru mezu i piće, u Lašvi hlađeno.
Posebno me obradovalo što je i moje drugar Nikola Majski napravio pravi lom na strimere, čime je donekle zaliječio ljute rane sa poslednjeg boravka na Drini, kada niko ribi ni rep nije vidio.
Kako ribarskoj priči nikada kraja nema, druženje se nastavilo do kasno u noć, naravno, uz Suzija kao glavnog konferensijea, ali se niko ne može požaliti da nije dobio svojih 5 minuta, da ponešto kaže, pohvali se i našali na vlastiti ili tuđi račun.
CIJELA BOSNA DA BUDE JEDAN POSEBAN REVIR
Još dva dana smo otpecali u Travniku, što je bilo više nego dovoljno da shvatimo da je projekat posebnog revira na Lašvi u Travniku u potpunosti uspio. Napraviše sebi ljudi raj u centru grada, u kojem uživaju ne samo ribari, već i svi građani i putnici namjernici.
To je postao i svojevrsni kulturni kuriozitet ovog grada, jer možete zamisliti iznenađenu facu nekog amerikanca ili francuza kada u srcu »tamnog vilajeta« nabasaju na desetak fino odjevenih ljudi, koji love ribu isključivo na mahač, a potom je vraćaju nazad u vodu. Pričali im prije polaska u Bosnu kako su tamo još divlja plemena što se međusobno mrze i kolju, a onda odjednom nabasaju na tipično škotsku situaciju, sa akterima iz tih istih plemena, ali sa rekvizitima neprimjernim pripadnicima posvađanih plemena.
Budite ubijeđeni da su ljudi što mašu širom Bosne, od Klokota, preko Martin Broda i Vrbasa do Lašve, mnogo ubjedljiviji ambasadori svoje zemlje od bulumenti balkanskih političara, za čiju šuplju priču više niko na zapadu nema sluha. Za razliku od tih istih političara, naši ribolovci su, ne jednom nogom, već sa obe noge i ruke već u Evropi. Treba ih samo razumjeti, pomoći im i slijediti ih. Ako to shvatimo, pitanje je dana kada ćemo na CNN – u, BBC – u i nekoj drugoj bjelosvetskoj televiziji, umjesto uobičajenih prizora ljudskog stradanja i iracionalnog ponašanja, ugledati priloge sa bosanskih voda na kojima maše cijela Evropa.
Da bi se to zaista i desilo, nedovoljno je ovih 4-5 posebnih revira, koji ne obuhvataju ni 0,01% salmonidnih vodenih potencijala ove neobično lijepe zemlje. Postojeće revire valja održavati i stalno ih širiti nauštrb lopova, a prilikom formiranja novih revira, u startu valja uzimati što veći obuhvat sliva, jer (opravdano) razmaženoj evropskoj klijenteli je jako stalo da u komadu ima barem 20-tak kilometara vode, na kojoj može sresti samo sebi slične »bolesnike«. Jer, šta vrijedi što u nekom revirčiću ima više ribe nego vode, kada već golim okom vidiš kraj revira i tamo gomilu domaćih »kadrova«, kako bacaju glistu, kapi za nos, lajnere i druge izume našeg narodnog genija. Za nenaviknuto oko to su nepodnošljivi prizori.
Da rezimiramo. Bolje vode za ulazak u čarobni svijet mušičarenja od Lašve nema. Dobra je ona i za nazovi »profesionalce«, jer gdje to još pastrmka odlično radi u julu i avgustu preko cijelog dana.
Ako želite da nekog zagriženog plovkaroša ili varaličara prevedete u mušičara, vodite ga u Travnik – garant je kupljen za sva vremena. Kad tu uhvati svojih prvih 100 riba, onda ga vodite na Drinu – lakše će podnijeti traumu prilagođavanja velikoj i komplikovanoj rijeci.
Samo teški zlobnik ili neka fukara može reći da je cijena dnevne dozvole od 20 maraka previsoka. Pogotovo kada se ima u vidu da se može ponijeti 2 kg »kalife«, što vam dođe otprilike kao u ribarnici.
Opet, ne bi valjalo ni da je dozvola skuplja, jer slabe su nam perspektive ako će po Bosni mahati samo ćevabdžije, mesari i autoprevoznici. Previše je sijedih vlasi po tim revirima. Valja pronaći način da se na vodu dovuče omladina, žene i djeca, čak i po cijenu da se to ispočetka ne isplati vlasnicima revira.
Od mušičarenja treba praviti zdrav masovni pokret, a ne elističko utočište za vremešne parajlije. Ko ne ulaže u mladost, jadna će mu biti starost.
RANKO TRAVAR
