18. Ribolov na Vrbasu

VRBAS VODA JABLANE NOSILA

            Nakon toliko godina, evo opet hodim sjenovitim obalama Vrbasa, poviš drevnog Jajca. Pod nogama škripi bijelo salo šljunka; od vrhova Ranče prve sunčeve dijagonale pale tamno zelenilo joha i oblače bilje u srebro svitanja; miris vlažnog kamenja i rosom raskvašene zemlje slute vrelo popodne; blagi šamar vrbovog lišća i reski zvuk pastrmke, negdje dole u preljevu, zaustave me načas.

            U stomaku osjetim blago titranje i kao da mi fali dah, dok prepoznajem stare stazice i uske prolaze. Ni daška vjetra. Samo neka zadihana tišina, od koje svo bilje treperi. Znojavim čelom kupim usput pauke - pouzdane znakove da se ovuda odavno nije hodalo. Dok zaliježem da poljubim rijeku, iz brzaka me pozdravljaju srebrni bokovi škobalja. Svo vrijeme, u stopu me prati moj stari umorni drug Avgust.

            Avgust. Sve ono najljepše u prirodi, što se tako lijepo začelo u maju, buknulo u junu, a sazrilo u julu, sada, u avgustu, kao da je zaspalo, skvrčilo se i sparušilo u aljkavu bujnost svekolikog korova, repuha, u gluva bespuća nakostriješenih kupinjaka, raspuklih čičaka i mesnatog zelenila srcolikog podbjela.

            Čim sunce progrije, čak i rijeka zaćuti, i za trenutak mi se učini kao da je neko polio grbavu traku zelene smole preko bijelog kamena. Tek zvonki pjev slavuja i nezgrapni prelet vodomara, učine da smola poteče, i – eto ti rijeke.

Sve je isto kao prije. Samo neka nova kapija iznad rijeke, na kojoj piše »Vojarna – Brigada za žurno djelovanje« – vraća me u stvarnost. Stvarnost? A Vrbas svejedno teče i teći će dovijeka, i baš ga briga za nama i svim tim našim malim stvarnostima.

RIBE GORNJEG VRBASA

            Svi koji žele da pecaju na gornjem toku Vrbasa (uzvodno od Jajca) moraju da znaju dvije osnovne stvari:

-         koju ribu žele da love

-         gdje ta riba boravi

Sa pastrmkom i lipljenom nema velike mudrosti kada je u pitanju izbor lokacije. Ove ribe su prisutne na cijelom gornjem toku Vrbasa i to u solidnoj koncentraciji (naročito pastrmka).

Lipljen se drži ulaznih i izlaznih dijelova vira, te na dugačkim i plitkim brzacima sa ravnomjernom dubinom. Pastrmku možete očekivati gotovo na svakoj poziciji, s tim da su ipak najizglednija mjesta: uz rub centralne matice, u sjeni priobalnog rastinja, iza markantnih prepreka u vodi, na mjestima gdje voda iz mirnog prelazi u brži tok, ili, obratno, gdje brzak postepeno usporava. Najkrupniji primjerci pastrmke kriju se na ulaznim dijelovima vira, gdje je voda najdublja, a dno tvore sedre i krupno kamenje. Preljevi su aktuelni u rano jutro i suton, a o mraku i krajiškim »lamparama« bolje da ne pričam.

Mada je Vrbas u ovom dijelu svoga toka voda izuzetnog boniteta, sa solidnom koncentracijom salmonidne ribe, pod hitno se mora izvršiti obilnije poribljavanje kvalitetnim materijalom, zabraniti ribolov na pritokama, a nekoliko pristupačnih dionica proglasiti posebnim revirima za lov mahačem.

Mladice ima u ovom dijelu Vrbasa, mada je to neuporedivo manja koncentracija u odnosu na zlatne sedamdesete, kada ih je svaka šuša mogla loviti, kako na spužvene peševe i cofove, tako i na kašike od fićinog blatobrana.

Prava mjesta za lov mladice počinju tek ispod Jajca, počev od terena ispod »Svetog Ive«, preko Bareva pa sve do kultnog terena oko ušća Ugra. Mladicu treba bez odlaganja vještački unijeti u Vrbas, jer, kad ljudima pođe za rukom da desetkuju mladicu u onolikoj Drini, šta očekivati od Vrbasa, čija je prosječna širina na ovom dijelu 15 – 20 metara?

ŠKOBALJ I MRENA

            Dok god se stanje sa populacijom salmonida ne popravi upornim i planskim poribljavanjem, ruku na srce, Vrbas će i dalje biti najprivlačniji zbog škobalja i mrena. Moj poslednji, julski boravak na Vrbasu, kojem sam i posvetio onaj mali lirski uvod, upravo se odnosi na ove dvije vrste.

          Mada Vrbas po svojim osnovim karakteristikama spada u takozvane hladne vode (sa malim godišnjim oscilacijama u temperaturi vode), baš kao i Drina, Sana, Lim ili Una, ipak je pristup ribolovu vrlo specifičan, pa možda čak i suprotan u odnosu na gore pobrojane srodne vode. U čemu se ogledaju te razlike?

1.Sezonske migracije ribe:

Krajem oktobra, nakon prvih većih pomuta vode, sav škobalj, mrena i klen iz gornjeg toka Vrbasa migrira nizvodno u hidroakumulaciju Barevo i Bočac. Dakle, u ovom dijelu Vrbasa nemamo klasične zimovnike u kojima se riba zadržava u hladnije doba godine, tako da u rijeci ostaje samo lipljen, pastrmka i poneka mladica. S druge strane, npr. na Drini, u hidroakumulaciju migrira samo sitna riba, a krupna ostaje u velikim virovima – zimovnicima.

            Tek početkom maja riba se postepeno izvlači iz akumulacija i kreće uzvodno, s tim da tu dolazi do jedne čudne pojave. Naime, jata škobalja u maju odu uzvodno čak iznad Donjeg Vakufa, tu se izmrijeste, a zatim se vrate nizvodno na terene oko Jajca. Nakon pauze od dvadesetak dana, dakle početkom juna, riba ponovo kreće uzvodno, ali vrlo sporo – bukvalno jedan vir za jedan dan. Polovinom jula jata su već na desetak kilometara od Donjeg Vakufa, a u avgustu su prošla i do Bugojna. Zato su stari ribari govorili »ne idi dijete na Vrbas, dok kukuruz ne sazri«.

            Mrene u Vrbasu na mrijest kreću početkom jula, a intenzivno se love u avgustu i septembru.

2.Mamci:

Druga specifičnost ribolova na Vrbasu u odnosu na srodne hladne vode ogleda se u izboru mamaca za lov škobalja i mrene.

Na Drini (iznad Ljubovije), Sani i Uni u julu i avgustu riba se odlično peca na algu kladoforu, a bez višednevnog primamljivanja gotovo da je nemoguće loviti na bijele mamce.

Na Vrbasu, međutim, pecanje na »travu« je čista danguba. Lovi se na »Pen Šaju« ili običan hljeb, a riba na primamu reaguje već za par minuta. Ma šta »reaguje« – ubija! Pošto ribu nema potrebe »pripitomljavati« na hranu, besmisleno je u vodu bacati rastresitu hranu (kojekakve »bljuzge« i »prskalice«), već se od friškog hljeba, uz blagi dodatak neke dobre hrane za hladnu vodu (crvena) naprave čvrste pogače, i sa krupnim kamenjem bace na izlazni dio iz vira (za škobalja), odnosno ulazni dio (za mrene).

Ponavljam, na Vrbasu je osnovno znati sljedeće:

GDE SE RIBA NALAZI U ODREĐENO DOBA GODINE.

Koliko je to važno, saznaćete iz ovog kratkog zapisa o mom poslednjem pecanju na Vrbasu.

UTICAJ RUPA U OZONSKOM OMOTAČU I SUNČEVIH PJEGA NA

LOV ŠKOBALJA

                Početkom jula boravio sam par dan u rodnoj Zenici, i, dok je brižna supruga organizovala lakiranje parketa u vraćenoj mi imovini, meni, matoroj barabi, naprasno je zamirisao Vrbas. Kratak telefonski dogovor sa starom ekipom, Jasenkom i Jasminom, jutarnje kifle, vreća hljeba, obavezni džez i šuplja priča, i dok si reko « ćađo » - eto nas na Vrbasu, desetak kilometara ispod Donjeg Vakufa.

            « Ljudi, reče mi Sabahudin da je juče na ovom viru čovjek uhvatio preko dvaes škobalja. Ako je seljak uhvatio tolko, mi ćemo uhvatiti po sto komada » reče nam Jasenko sav zanešen i brže bolje zauze najbolju poziciju. Jasmin ode da vara pastrmku, a ja, onako skeptičan po prirodi, ode da se pentram po vrbama da « ćitam » vodu. Dok Jasmin okolo kanđija voblerčićima, Jasenko u transu kupa plovak, ja ćitam li ćitam, al bogami ribe ne vidim. Nakon sat i kusur prijateljskog ubjeđivanja, otkinemo nekako Jasenka sa onog kamena i ubjedimo ga da ovdje ipak nema škobalja, te da bi trebali da idemo nizvodnije.

Spustimo se dodatnih desetak kilometara nizvodno, na kultni Jasenkov teren « kod oborenog stabla », gdje ćemo ga (po Jasenku naravno) garant razbiti. Ja za svaki slučaj ostanem malo niže (radi blizine kafane), uz ono obavezno « kome se prvom javi, nek drekne ».

Bacim hranu u vir pa se opet pripnem na neku vrbu – da ćitam vodu. Opet ne vidim živa stvora. Kad sam nakon drugog zabaca dobio pastrmku, bio je to dovoljan razlog da malo odspavam.

Eto ti uskoro i njih dvojice, sada već vidno deprimiranih. A sunce odozgor ucicilo, pa kao da si ušo u burek.

E, sad počinje ključna priča u tipičnom maniru gosp. Jasenka Karovića, koja je trebalo da nam otvori oči i valjda pruži utjehu za ovako promašen dan : Znate šta ljudi. Osjećate li vi ovu nenormalnu temperaturu. Na Suncu se dešavaju strahovite protuberance, koje rezultiraju pojačanim zračenjem sunčevih pjega. Dodaju li se tome već akutno proširene rupe na ozonskom omotaču oko zemlje, indisponiran je sav živi svijet na planeti. Zato riba ne radi. Zašto bi ona bila izuzetak ? Na to smo nas dvojica samo mudro klimali glavama, al` se meni ipak ote, pa rekoh : « Ajd Jasenko, živ bio ne kaki, već vozi niže – do « bojovnika ». Vrbas je hladna voda, a riba u ova tri mjeseca mora da hapa, taman da se sunce sruši na nas. »

Tako se mi uskoro nađosmo ispred kapije « Brigade za žurno djelovanje », par kilometara iznad Jajca. Bojovnici nam obećaše skrb nad autom, a mi se bukvalno spurišmo na Vrbas. Prvo gledanje u vodu i, naravno, škobalji se odmah odadoše svojim karakterističnim sijevanjem. Dakle, kad ga ima, mora da se vidi.

« Ljudi, bacajte krmu (primamu) i budite mi ućinkovati », a ja odoh da sebi tražim novi teren ». Tako i bi. Pedesetak metara uzvodno ukaza mi se virčić ko bombona. Ulazni dio brz i dubok, pa lagano smirenje sredinom vira i na kraju prekrasan preljev sa onom « ratničkom » dubinom od oko 1 metra. Složim mu pet kugli sa kamenjem i nakon tri minute hrana je bila popločana škobaljima. S obzirom da je tu Vrbas širok oko 12 metara, imao sam utisak kao da lovim u stanu. Gotovo svaki zabac davao je ribe težine od 0,5 do 0,9 kg.

Negdje oko 5 sati poslijepodne škobalj je naprasno nestao, a na dnu su se pojavile mnogo duže siluete, koje su povremeno pokazivale oker – srebrne bokove. Bile su to mrene. Sa predvezom od 0,12 mm dobro sam i uspio izvaditi jednu od oko 2 kg, a ostale sam samo otpratio u njihovom uzvodnom kretanju do susjednog vira, u nadi da će se nekako osloboditi udica što im ostadoše u ustima.

Lovili smo dok je bilo mjesta u čuvarkama, a valjalo je svakako malo ranije krenuti radi našeg starog rituala – svak da plati po jednu turu, ali samo u kafanama gdje toče veliko pivo (u Bosni je to teško naći).

Čistimo mi tako ribe, a meni se opet ote : Je li Jasenko, šta misliš kako bi tek riba radila da nema ovih sunčevih pjega i rupa na ozonskom omotaču ?

Na to će ti moj stari jaran, onako sav krvav i muzgav od krljušti : « Ne seri, plaćaš prvu turu. » I, zakuni se da nikom nećeš odati ovo rajsko mjesto ». Zakunem se da mjesto neću odati, i sutra tu dovedem Suzija i Hasu iz Travnika – nek ljudi malo oćejfe. Zašto sam « izdao » Jasenka ? Zato što je u ribolovu najgore uzdati se u neko « svoje mjesto ». Bit ribolovac i jeste u stalnom pronalaženju ribe, a ne u stanovanju na « svom mjestu ». Tako je govorio Vrbas.

RANKO TRAVAR