14. Una

            Polovinom juna pozva me iz Moskve moj stari drugar i pobratim sa Ugra, Ibrahim Kukavica. Reče mi: »Ranko, dolazim u Zenicu za dva dana, a već sutra po dolasku idemo da kampujemo na Unu. Fališ nam samo ti da kompletiramo staru ekipu. Dolaziš?«

            Naravno da dolazim. Ima li pametnijeg povoda za dolazak u rodnu Bosnu od kampovanja na Uni sa starim drugarima? Za nas pagane, dva najveća grijeha u životu su: propustiti lijepo žensko u mladosti i dobar ribolov u zreloj dobi.

OGRADIŠE LJUDI UNU

            U dvoje auta strpa se šest i po ljudi. Ono »i po« odnosi se na malog Damira, Rifkinog sina, mada će se na kraju ispostaviti da nas je bilo osam i po, jer je Damir uhvatio za dva i po čovjeka.

            Put nas je vodio na dio Une ispod motela »Sedra«, dvanaestak kilometara nizvodno od Bihaća. Ibrin sin, Jaco Kukavica naumio je da se lociramo oko dva kilometra nizvodno od motela, na lijevoj obali Une. Zimus su on i Darko na tim terenima odlično prolazili sa mladicom.

            I zaista, čim prođosmo »Sedru«, nakon 5 minuta vožnje makadamom, ukaza se kraj Une divna livada sa već pripremljenim ognjištima. Ali, izmešu livade i naših auta ukaza se i čelična rampa sa masivnim katancem. Neko je ogradio Unu. Vratimo se dvjesto metara unazad, kad i tamo čelična rampa sa katancem. Opet je neko ogradio Unu. Tu se nađe neki čiča i objasni nam porijeklo ovih silnih rampi i katanaca:« Ona tamo rampa vam je od Toromanovića, predsjednika Skupštine okruga, a ova ovdje od mog komšije. Šta ćete, dođe silna ribara iz Cazina i Bužima, izgaziše travu, ostaviše silno smeće iza sebe. Morali ljudi ogradit', a vama bi najbolje bilo da odete u Kastele, pod branu. Ne dižite rampe, man't se ćorava posla.«

            Dok pričamo, krišom zagledam u Jedinu, i osluškujem kako grgolji, šapuće, kašljuca i svako malo uzdahne. Kurva ljepotica: ista je kao prije četrnaest godina, kad sam ispod one krive jošike navodio svoju curu na grijeh; ista je kao prije 140 godina

kad su na njoj mladi begovi liječili mamurluk; ista kao prije dvije hiljade i kusur godina, kad su rimski legionari zastali u čuđenju pred njenom ljepotom i u zanosu joj dali ime Una – jedina.

            Odosmo podvijena repa na veliki parking ispod brane Kasteli. Kad tamo: rojevi bučne djece, dokone gospoje što ispijaju svoju stotu kafu od jutros i dvadesetak kamp prikolica ispred kojih se suše gaće na dimu od roštilja.

            Samo smo se pogledali i pod punim gasom utekli na provjerenu lokaciju – Salihov konak.

IZGUBI UNAC ZBOG »JEBALIŠTA«

Od samog starta ove naše male ekspedicije pratio me neki peh. Dan prije polaska dogovorim se sa čuvenim bihaćkim mušičarom Senadom Kurtagićem da se obavezno vidimo u Bihaću i da ćemo zajedno otpecati u subotu na posebnom reviru, ušću Unca u Martin Brodu. Bila je to prilika da se napokon lično upoznam sa čovjekom sa kojim telefonski kontaktiram gotovo 20 godina. Kad sam bio neposredno pred Bihaćom, pozovem ga telefonom, a njegov čovjek mi reče kako je Seno upravo otišao u Martin Brod sa jednom grupom turista: poručio mi da dođem sutra do revira. Piši propalo, jer ne mogu ja nikoga iz ekipe angažovati da me vozi, pošto jedini mušičarim. Ostali varaličare ili provkare.

Za utjehu mi ostade raniji dogovor sa Goranom Vukovićem iz Banja Luke, koji je rekao da će u subotu navratiti do našeg kampa, nakon čega bi zajedno otišli u Martin Brod da »mašemo«.

I zaista, u subotu ujutro čujem se sa Goranom koji mi reče da će za par sati biti na Uni. Ja mu »precizno« objasnim gdje nam se nalazi kamp.

Nakon jutarnjeg bacanja mladici i pastrmci, okupimo se svi u kampu da pojedemo Jasenkovu tagaru (vrsta bosanskog lonca, što se pravi u zemljanoj posudi), mahnemo koju rakiju i požalimo se jedan drugome na loše ulove. Dok drugi opušteno pijuckaju, meze i razbacuju šuplju priču, ja nervozno pogledam na svoj sat. Prođe deset sati, prođe bogami i jedanaest, a Gorana nema. Pođoše me i jarani pomalo podbadat': »Šta je bolan Ranko s tim tvojim mušićarima? Rekosmo li mi tebi da je to među nama ribarima najpoganija fela. Nema tu normalna ćo'eka. Man' se tih baletana, drž' se pravih ljudi – škobaljaša i mladićara.«

Jedino me je Jaco onako pomalo zabrinuto upita: »Ranko jesi li ti čovjeku dobro objasio gdje smo mi?« »Ma naravno da sam mu objasnio. Valjda zna gdje je »Jebalište!«

Na to se Jaco udari po glavi i reče mi : »Dragi Ranko, pa nije ti ovo »Jebališe«, ono je uzvodno od motela. Ovo je »Salihov konak«. Zeznu ti Gorana, a ne on tebe.«

Elem, tek negdje oko 5 sati poslijepodne pronađe me Goran, a sudeći po izrazu lica, bilo mi je definitivno jasno da sam dobro »usro motku«. »Eeej čiča – povika iz daljine – pa jel' ti ovo »Jebalište«? Tri sata ko budala hodam gore-dole na Uni.«

Pošto sam u ovoj frci najveći luzer ustvari bio ja, nije me puno ni korio. Ispriča nam kako na Uncu pastrmke »kidaju muhe«, kako riba radi cijeli dan i da je ovaj revir definitivno preuzeo primat preforsiranom Klokotu. Dnevna dozvola od 35 DM je više nego simbolična nadoknada u odnosu na preskupe slovenačke vode, a sve se dešava u ambijentu, koji po svojoj ljepoti nema premca u Evropi.

UNA – JALOVA LJEPOTA

Imam sreću, a možda i nesreću, da pamtim Unu od prije petnaest i više godina. Kad polovinom juna na rijeku pođu padati mravi, a predveče i suton svoje guze kvasiti sočni tulari, površina rijeke se upali i proključa od stotine kolobara, što onih tihih, lipljenskih, što onih pastrmskih, praćeni reskim zvukom.

Ti prizori pred kojima čovjek naprosto zanijemi, urežu se zauvijek u našoj svijesti i vuku nas kroz ovaj naš život ribarski kao neki lajt motiv, u stalnoj potrazi za tim izgubljenim rajem.

Toga više, nažalost, na Uni nema. Troipogodišnji rat, poratno bezvlašće i opšta devastacija morala načinili su od Une samo lijepu futrolu, iz koje je davno iscurio sadržaj. Bombe, protivtenkovske mine, mreže, strukovi, tirolsko drvce (lajner) i neporibljavanje zadali su Uni strašan, ali na svu sreću, ne i smrtonosan udarac.

I dalje je ona besprijekorno čista, prebogata hranom sa mnoštvom sitnog lipljena i kakvom-takvom populacijom potočne pastrmke. Kuriozitet je više nego solidna koncentracija mladice, naročito u kanjonskom dijelu prema Bosanskoj Krupi. Zgranulo me je razmišljanje lokalnih ribolovaca, koji ključ za riješavanje problema nedostatka lipljena vide u nemilosrdnom izlovljavanju mladice, za koju hoće da ukinu svaki mogući lovostaj i zaštitu. Dakle, umjesto da se razmišlja o planskom i obilnom poribljavanju Une sa pastrmkom i lipljenom, te o organizovanju rigorozne čuvarske službe, ovdje se kao glavni krivac za sve probleme imenovala mladica, što predstavlja svojevrstan poziv na linč ove ribe, koja je u gotovo u svim evropskim zemljama već odavno upisana u »Crvenu knjigu« ugrožena vrsta. Šta je sa »Unskim smaragdima«, najvećim i najorganizovanijim ekološkim udruženjem na Balkanu, čijem smo se entuzijazmom i ljubavi prema Uni svi divili?

Biološki bonitet rijeke Une je takav da trenutno stanje ribljeg fonda ne predstavlja ni 10% od strane mogućnosti rijeke u pogledu gustine riblje populacije. Staranje o ovoj vodi odavno prevazilazi ingerencije lokalnih opština, pa i same države Bosne i Hercegovine. U pitanju je prirodna dragocjenost nulte kategorije i smatram da je konačno vrijeme da se problem zaštite sliva rijeke Une internacionalizuje, a da se kao prelazno rješenje pokrene inicijativa o proglašenju gornjeg i srednjeg toka Une nacionalnim parkom, dakle, jedinstvenim revirom, sa posebnim režimom ribolova, za potrebe razvoja visokog turizma. Tek kada se to učini, biće moguće skinuti one rogobatne čelične rampe i katance, koje postavljaju lokalni moćnici, praveći od Une, zarad sitnog šićara, svoje male feude.

Najbolji primjer domaćinskog gazdovanja rijekom vidjeli smo u povratku sa našeg puta u drevnom Travniku, na rijeci Lašvi. Ali »travničko čudo« je toliko važno i zanimljivo, da mu treba posvetiti poseban tekst, što ćemo uskoro i učiniti. A za dezert odstavljamo neviđeni entuzijazam banjalučkog udruženja sportskih ribolovaca, koji su na dobrom putu da u dogledno vrijeme od Vrbasa načine najatraktivniju pastrmsku vodu u Evropi.

RANKO TRAVAR